Ubrzani eko kurs

Borci protiv plastičnih čaša često kupuju praziluk na pijaci pakovan u plastične kese, piju isključivo flaširanu vodu (sve te nepovratne boce…) i oblače sebe, a i decu, u kožne pantalone, one iz prethodne priče.

Načuli da plastika nekako ulazi u DNK, valjda samo iz čaše, ne celodnevnim drljanjem Ana i Elsa kostima i najlon čarapa u koje uvuku dete. I naravno, nikad ne stavljaju ništa vruće u BPA free posude.

Tajne

Kad ti nešto kažu u poverenju.
Kao buve svoje da prenesu.
Naljute se posle ako ne sačuvaš tu tajnovitu informaciju koju ni sami nisu bili kadri prećutati.

“Al ovo ću samo! tebi da kažem!”

Pa sad, ko voli da razmišlja šta i kad sme i ne sme da kaže, verovatno se oseća počastvovan jer je taaajna bila “samo za njegove uši”.

Osoba za mobing

Ti si dobar, pošten, uvek raspoložen, ne opanjkavaš… a iz nekog (misterioznog) razloga te niko od Glava ne ugnjetava. Onda svi ostali koji su pretrpeli neku nepravilnost dođu da ti objašnjavaju kako je Firma sr***, kako su manipulatori, kako iskorišćavaju tvoju dobrotu, saveti samo pljušte, dobrih namera na sve strane!

Ako pitaš zašto su oni još uvek tu kad ništa ne valja, dobiješ za uzvrat samo maleno “eh”.

I tako ti postaješ prava osoba za mobing, i to za one koji žele samo najbolje, i pomoći će ti na svaki način da se dislociraš sa tog mesta, a oni… pa oni tu moraju da rade, jer valjda… “eh”.

Humanitarne organizacije

Niko ne sumnja da dobro odlazi tamo gde treba, samo koliki deo kolača uzimaju organizatori?

Sakupljanje sredstava za ovo ili ono… sve zarad opšteg dobra, a cipiške koje nose na partijima povodom uspešno dostignutog cilja koštaju koliko i sam cilj.

Kad hoćeš da uplatiš nešto nekom negde, što je deklarisano kao humanitarna akcija, moraš da odvojiš deo za porez, za ugradnju, a bogme i za cipiške. Pa za onoga ko nema da jede ostane koliko ostane… kao sa one reklame gde deci dele vekne hleba, pod krilaticom da bude za svakog. Idi begaj!

Akušersko nasilje

Kako uopšte postoji takav izraz?

Da nisam jednom bila tamo, ne bih verovala.

Na prvom porođaju dobila sam tretman kao kraljica, i dani koje sam provela u porodilištu bili su skoro kao u hotelu. Porođaj nije bio brz, ali je bio bezbolan, uz doktorov podsticaj “zašto biste trpeli bolove ako ne morate?”

Za drugi porođaj prva bolnica bila je kovid te sam morala u Front. Tamošnji doktor me je upozorio da za anesteziju nema problema, ukoliko se porađam danju, ali noću… Kako nisam mogla da biram kada ću se poroditi, zadesila me je duga duuuga noć. Niko se nije odazivao na urlanje, čak sam dobijala pretnje što uznemiravam ostale porodilje, da će me vezati, da sam upozorena da noću nema anestezije, da nisam jedina koja je rađala i da mora da boli! Posle nekoliko sati verovatno nisu više znali šta sa mnom te se ipak pojavila osoba koja mi je dala neku anesteziju, ne znam šta sam primila, vikali su da se sagnem iako nisam mogla više od stomaka, jedan tehničar mi je gurao glavu i drao se… I sve je to trajalo ne znam ni sama koliko, tek umirila sam se na sat vremena, i srećom, … srećom… porodila brzo. A porodila me je babica kojoj sam i ime zaboravila. Doktora ni jednog, za sve vreme na stolici, nisam videla. Od 23h do 3.30h.
Osim 3.30h sve drugo želim da zaboravim!

Nasilje, u svakom smislu te reči!

Sećam se, još pre prvog deteta, drugarica jedna me je ubeđivala kako “moraš da osetiš da bi bila dobra majka”. Naši putevi su se ubrzo potom razišli.

I drago mi je da više nema ćutanja. Kamo sreće da smo sve progovorile mnogo ranije!

Potpiši peticiju!

Dobročinitelji, i oni drugi

Činiti dobro po svaku cenu!

Na primer, kad pola autobusa ustane da sedne majka sa detetom, ili bakica sa štapom, iako se oni protive, jer recimo ne žele! (šašava pretpostavka jel da?)

Koga briga kakva se šteta pravi tolikom gužvom?! Naročito za osobu o kojoj svi toliko brinu, a osoba i dalje odbija da sedne (ccc…)

Nekad, dobri samarićani umeju i da prisile da prihvatiš šta ti se nudi, da da! opet bez razmišljanja kako će ti o kojima su brinuli izaći iz krcatog autobusa u kom svi stoje, jer su eto, dobročinitelji. A i izlaze na sledećoj stanici pa su se pripremili.

Na drugoj strani pak, devojane koje tapkaju po telefonu i kad ničega za tapkati nema, tek da ih niko ni za šta ne bi angažovao. Kao u školi, izbagavaš kontakt očima. Kao malo dete kad se pokrije ćebetom preko glave – Nitam tuuu!!!

Zaključak:
Ako nije krajnost, ne postoji.

Pokloni

Praznici, rođendani, godišnjice, razne druge zgode… uvek okićene praaavim poklonima.

Decu svi uvek slušaju šta žele. I Deda Mraz, i Zeka, i tata i mama, i rodbina… i ako nije neki predefinisani opštinski ili firmin paketić, dete uvek dobije ono što želi.

Vremenom, decu uče da je nepristojno da kažu šta žele i da se poklonu u zube ne gleda. E sad, darodavci se dosta oslanjaju na tu narodnu izreku.
I tako, počinju da poklanjaju ono što oni misle da vam treba, ili prosleđuju šta njima ne treba, ili reše stvar poklon vaučerom.

Šta se dogodilo sa poklonima u kojima ima duše onoga ko poklanja? Da se napravi nešto, da se nečemu posveti pažnja, da se udahne duša u to… Ili makar volja da se posluša nečija želja!

Fragment iz prošlosti:
Tražila sam od prijatelja samo knjige i čokolade. Od tridesetoro ljudi za rođendan sam dobila 5 knjiga, tonu slatkiša, i jedno alkoholno piće (ja ne pijem). Taj jedan mi je najbolji drug. Ništa me nije slušao, i on najbolje zna šta meni treba.
Onih 24 su me odradili u Maxiju.