Pokloni

Praznici, rođendani, godišnjice, razne druge zgode… uvek okićene praaavim poklonima.

Decu svi uvek slušaju šta žele. I Deda Mraz, i Zeka, i tata i mama, i rodbina… i ako nije neki predefinisani opštinski ili firmin paketić, dete uvek dobije ono što želi.

Vremenom, decu uče da je nepristojno da kažu šta žele i da se poklonu u zube ne gleda. E sad, darodavci se dosta oslanjaju na tu narodnu izreku.
I tako, počinju da poklanjaju ono što oni misle da vam treba, ili prosleđuju šta njima ne treba, ili reše stvar poklon vaučerom.

Šta se dogodilo sa poklonima u kojima ima duše onoga ko poklanja? Da se napravi nešto, da se nečemu posveti pažnja, da se udahne duša u to… Ili makar volja da se posluša nečija želja!

Fragment iz prošlosti:
Tražila sam od prijatelja samo knjige i čokolade. Od tridesetoro ljudi za rođendan sam dobila 5 knjiga, tonu slatkiša, i jedno alkoholno piće (ja ne pijem). Taj jedan mi je najbolji drug. Ništa me nije slušao, i on najbolje zna šta meni treba.
Onih 24 su me odradili u Maxiju.